EnaGolden

Ponekad želim da budem neko drugi. Da uskočim u neko nepoznato telo, među nepoznatim ljudima, u meni nekom posve nepoznatom gradu. Ponekad želim da moje telo bude izdržljivo i ima mogućnost prebacivanja duše u druga tela. Da imam šansu za beskonačnim životom, menjanja identiteta i ličnosti. Ponekad želim da pobegnem od svakoga.

                              Porodica

 Porodica je savršeno odigrana predstava. Od samog našeg početka predodređeni smo da igramo uloge. Svaka porodica ima svoju scenografiju, svi igraju svoje najbolje ili najgore što znaju. Svi imaju svoje uloge "pozitivca", a samo retki izlaze iz uloge pozitivca i pokazuju svoje pravo lice. Igramo uloge uvežbane, koje postaju neophodne kako bi se ispunili očekivanja drugih i društveni cilj. " Sto ljudi - sto ćudi " kaže jedna narodna poslovica. U pravo se tako može opisati i porodica. Od porodice može očekivati sve - od dobrote, ljubavi, izdaje i do ubistva. Porodica je sve ili ništa. Rođeni smo u jednoj predstavi, primorani da trpimo tuđe uloge sve dok nam ne pukne film. Teško je igrati ulogu biti zahvalna dok si sva bolna, dok ti se licem slivaju suze i dok pomišljaš na sve. Porodica je spremna na izdaju, dok lažno oplakuje lekcije gubitka dobrog - spremna je na sve za svoju nagradu. Porodica je moć iz koje uzimamo najgore i najbolje stvari. Predstava ponekad počinje da bude mučna i onda dopustimo sebi da moć upravlja nama. Spremni smo ulagati u novu ulogu, sve 'emocije', prolaznost, svoju moć i skidamo masku. Porodica je cilj. Isprva se čini tako neophodno, moramo osnivati svoje porodice, biti trudni, roditi dete i biti majka. Porodica nam daje sklad i mir, a nekome od nas to nikako nije potrebno. Porodica može biti i naša najveća slabost, a za mene ja samo dobra odigrana predstava. 

Delić iz moje knjige " Moj sin je serijski ubica".